O tome kako je Kurt Vonegat bolje percipirao budućnost nego mi sadašnjost

U godini kada sam imala iznimno malo vremena da čitam beletristiku, jednu knjigu sam pročitala čak dva puta – Galapagos Kurta Vonegata.

U prvom čitanju bila sam fascinirana stilom, humorom, lucidnošću autora, ali više od toga – aktuelnošću teme. Samo sam hrlila kroz stranice da vidim do koje mere je taj čovek anticipirao budućnost.

Kako sam se onda na drugom čitanju iznenadila još više?

Kurt Vonegat ne samo da je pre 40 godina dobro opisao tehnološki napredak, nego njegova zapažanja o ljudskoj prirodi kao takvoj i danas ostavljaju bez daha.

A ne izostaju ni ovakve rečenice:

„Tokom čitavog mog životnog veka nije bilo dana kada se negde na planeti nisu vodila makar tri rata.“

Ni mog, dragi Kurte Vonagate, ni mog.

Evo konteksta

U malom siromašnom Ekvadoru kojem je sasvim slučajno pripao arhipelag Galapagos i to samo zato što ga nijedna druga država nije htela, američki marketing stručnjaci organizuju tzv. Prirodnjačko krstarenje veka. Na krstarenje do galapagoskih ostrva novim fensi brodom, modernim Titanikom, pozvan je čitav tadašnji džet set, od Džeki Onazis do Mika Džegera. Na spisku zvanica je i nekoliko tajkuna, a ima i IT stručnjaka.

Naravno, ima tu i običnog sveta koji je uplatio takvo krstarenje ulažući svoju životnu ušteđevinu. Kao u svakoj velikoj skupini ljudi, ima i raznog polusveta.

Dešava se velika ekonomska kriza, mnoge države bankrotiraju, i u sveopštem haosu, neke od njih preduzimaju jedan posve promućuran potez – da zarate jedne sa drugima.

Tako Peru napadne Ekvador i taj veliki brod zaista zaplovi ka Galapagosu, ali u jednom krnjem, improvizovanom i sasvim neobičnom sastavu.

Kurt Vonegat je ostavio našoj mašti da sami osmislimo na koji način se tačno desila apokalipsa i smak ovakvog sveta koji mi poznajemo. Preživeće samo oni putnici sa broda koji su otišli na Galapagos (Džeki Kenedi i Mik Džeger su naravno otkazali putovanje).

Odlazimo milion godina u budućnost da saznamo kako izgleda život tih naših dalekih potomaka koji su evoluirali, ponavljanjem istorije, upravo na Galapagosu.

No, genijalnost knjige nije u samoj fabuli, niti u priči o našim dalekim potomcima. Ono što mene fascinira je njegova percepcija čovečanstva, ne u momentu pisanja knjige – 1985. godine – nego baš ovog danas.

 

O tome kako je Vonegat opisao veštačku inteligenciju 1985. godine

Godine 1985. Kurt Vonegat je opisao veštačku inteligenciju na sledeći način:

“Mandaraks nije bio puki prevodilac, već je isto tako, sa preciznošću vrednom poštovanja, mogao da postavi dijagnozu za hiljadu najčešćih oboljenja koja su napadala Homo sapiensa, uključujući i dvanaest varijanata nervnog sloma.”

“Mandaraks je bio programiran da radi ono što rade pravi lekari, odnosno da postavi niz pitanja, s tim da svaki odgovor ukazuje na sledeće pitanje, poput: ‘Kako vaš apetit’, a zatim ‘Praznite li redovno creva?’ i možda: ‘Kako vam je izgledala stolica?’ i tako dalje.”

“Jednom je nakon niza ovakvih pitanja, velikim slovima na ekranu napisao: Patološka ličnost.”

Liči li vam ovo malo na ChatGPT..? Ne?

Ok. Jer se svakako nije tu tu zaustavio.

Protiv depresije „Mandaraks je preporučio nove hobije, nove prijatelje, promenu okruženja i možda profesije, kao i litijum.“

O tome koliko je ljudski mozak (bes)koristan

Vonegat objašnjava glavni problem čovečanstva: mozak ima previše kapaciteta za naše potrebe.

“Gotovo svako ljudsko biće u to doba imalo je mozak težine oko tri kilograma! Nije bilo kraja opakim spletkama koje je tako predimenzionarna mašina za razmišljanje mogla da zamisli i izvrši.

…Mozgovi od bezmalo tri kilograma bili su gotovo smrtonosna greška u evoluciji ljudske rase.

Još nešto u vezi sa tim velikim mozgovima: njima je bilo lako da rade ono što mandaraks (AI uređaj) nikad ne bi mogao, to jest da lažu i mažu.

A sad sam se zabrinuo da da ću zastraniti u svojoj priči, pošto je nekoliko likova u njoj uistinu bilo ludo, tako da se može steći utisak kako su pre milion godina svi bili ludaci. To nije tačno. Ponavljam: to nije tačno. U to doba gotovo svi su bili zdravog razuma. Opet, veliki problem nije predstavljalo ludilo, već činjenica da su mozgovi ljudi bili preveliki i previše lažljivi da bi bili praktični.

I dalje je zanimljiva misterija razlog za to što su mnogi od nas pre milion godina s vremena na vreme namerno onesposobljavali velike komade svog mozga alkoholom. Moguće je da smo pokušavali da gurnemo evoluciju u odgovarajućem smeru – ka manjim mozgovima.

…Zahvaljujući smanjenom kapacitetu mozga, ljudima taj bauk mišljenja više ne skreće pažnju sa glavnog posla – življenja.”

O ljudskoj opsesiji da se pronađe neka dodatna inteligencija

“U vezi sa tim zbunjujućim entuzijazmom od pre milion godina da se što je moguće više ljudskih aktivnosti poveri mašinama: zar je to moglo biti išta drugo do samo još jedno priznanje ljudi da im mozak ne vredi ni po lule duvana?”

Vonegat bi rekao da poveravamo mašinama da rade umesto nas, jer negde duboko znamo da smo manje pametni od onog što proklamujemo.

O narcizmu velikih izumitelja

Čoveka koji je osmislio veštačku inteligenciju supruga Japanka optužuje da je svrha njegovog izuma “da jedan nadrndani egomanijak nikada ne plati niti čak zahvali onom ljudskom biću koje zna jezike, matematiku, istoriju, medicinu, književnost, ikebanu ili šta već ne!”

“Ti misliš da svi osim tebe samo zauzimaju mesto na ovoj planeti, te da dižemo previše galame, traćimo vredna prirodna bogatstva, imamo previše dece i ostavljamo đubre unaokolo.”

O današnjim brakovima

Ako će nam biti lakše, Vonegat tvrdi da je:

“Bračni život je u to doba bio toliko težak zbog onog istog izazivača mnogih drugih vrsta srcoloma: prevelikog mozga. Taj glomazni računar mogao je da sadrži toliko protivrečnih mišljenja o toliko različitih tema istovremeno, te da se prebacuje s jednog mišljenja ili teme na druge toliko brzo, da je razgovor između muža i žene pod stresom mogao da se završi kao tuča ljudi na rolšuama kojima su vezane oči.”

Evoluciono gledano, trebalo je da budemo jednostavniji.

“Od kakve je uopšte koristi bila takva emocionalna nestalnost, da ne kažemo ludilo, u glavama životinja koje treba da ostanu zajedno dovoljno dugo makar da podignu jedno ljudsko dete, što znači četrnaestak godina?”

O nenormalno bogatima i principu „sit gladnom ne veruje“

“U to vreme je za najslavnije vlasnike velikog broja resursa za preživljavanje bilo tipično da imaju vrlo malo dece. Naravno, bilo je izuzetaka. Ali oni koji su se više razmnožavali… obično su od dece stvarali duševne bogalje. Njihovi naslednici su najčešće bili zombiji, koje su lako pelješili muškarci i žene jednako pohlepni.”

“U to vreme, sve više i više ljudi je shvatalo da im je obezbeđenje opstanka ljudske rase krajnje dosadno. Bilo je mnogo zabavnije, da tako kažem, udarati neprestano po loptici za tenis.”

“Postoji još jedna greška u ljudima: kada je ljudima danas pun stomak, oni vrlo sporo spoznaju sve one grozne nevolje u kojima mogu da se nađu… ljudi sa najboljim informacijama o stanju u kojem je bila planeta, ljudi dovoljno bogati i moćni da uspore sve to razbacivanje i uništavanje, po definiciji bili sasvim siti.”

O toksičnoj pozitivnosti još 1985. godine

“A evo i saveta kakav su ljudi punog trbuha davali, i još ga daju: ‘Budi strpljiv. Osmehuj se. Budi siguran u sebe. Sve će se na kraju nekako završiti na najbolji mogući način.’

O patološkim ličnostima na vlasti (danas)

Kurt Vonegat ni slutio nije da će se u jednoj veoma dalekoj, maloj i siromašnoj državi – recimo Srbiji – dešavati upravo ovako nešto:

“Poput toliko drugih patoloških ličnosti na pozicijama vlasti, on je mogao da učini gotovo sve nagonski, bez mnogo osećanja. Logična objašnjenja njegovih postupaka, izmišljena natenane, uvek su dolazila kasnije.”

I pored sve svoje genijalnosti, verujem da bi se i sam iznenadio saznanjem da je predvideo i ovo.

“Poput mnogih patoloških ličnosti, nikada nije mnogo mario za to govori li istinu ili ne – te je stoga bio strahovito ubedljiv.”

A da li vam je i ovo nešto poznato?

Jedna stvar koja je doprinela da moral u Ratnoj avijaciji bude na tolikoj visini jeste činjenica da je njena oprema, kupljena na kredit i isporučena pre bankrota, bila toliko savremena. Bilo je tu osam novih francuskih lovaca-bombardera, a svaki od tih aviona bio je opremljen američkim projektilima vazduh-zemlja…

 

O anksioznoj generaciji (našoj, i ovima posle nas)

Mnogi ljudi su pre milion godina bili tiho očajni zato što su pakleni računari u njihovim lobanjama bili nesposobni da se uzdrže ili da ne rade. Neprestano su zahtevali sve izazovnije probleme koje je život mogao da im pruži.”

Vonegat smatra da problem nije u tome što ne možemo da rešimo probleme, problem je što naš mozak stalno traži nove probleme za rešavanje.

To je još nešto što su ljudi bili u stanju da rade, a više ne mogu: da u glavi uživaju u događajima koji se još nisu zbili i možda se nikada i neće ni zbiti.

O maštovitosti našeg uma koja nas iznova uvlači u nevolje

Meri je njen veliki mozak rekao ono što je sama tako često govorila svojim učenicima: da nema ničeg lošeg, a može biti da ispadne i dosta dobrog u tome da se ljudi poigravaju raznoraznim zamislima u glavi, koliko god one izgledale navodno nemoguće, nepraktične ili sasvim lude. Uveravala je sebe kako su mentalne igre koje se bave čak i najgorim zamislima dovele do mnogih najznačajnijih naučnih sagledavanja onoga što je, pre milion godina, nazivala „modernim dobom“.

Pitala je mandaraks šta ovaj zna o radoznalosti.

Reče mandaraks: Radoznalost je jedno od stalnih i izvesnih svojstava krepkog uma (Semjuel Džonson 1709-1784)

Ono što joj mandaraks nije rekao, i što njen veliki mozak svakako nije nameravao da joj kaže, bilo je da će joj, ako li ona samo smisli neki novi eksperiment koji ima izgleda da uspe, rođeni veliki mozak napraviti od života pakao sve dok ga zaista ne bude izvela.

To je po mom mišljenju, najđavolskija strana tih starih velikih mozgova: oni su praktično saopštavali svojim vlasnicima: Evo jedne ludorije koju bismo mogli zaista da izvedemo, verovatno, ali naravno, nikada je nećemo izvesti. Prosto je zabavno razmišljati o tome.

A onda bi ljudi, kao u transu, uistinu to radili.

 

I… kakva je ovo knjiga?

Posve neobična.

Nije za svakoga (a ima knjiga koje jesu za svakoga?).

A jeste za nekoga i dva puta u 6 meseci.

Istini za volju, na moju oduševljenost ovom knjigom ima uticaja to što je „slučajno“, ni kriva ni dužna, ona indigo društvenih događanja u Srbiji u poslednje vreme.

Ima uticaja i genijalni smisao za humor i tok misli ludog Vonegata, jer je to moj omiljeni smisao za humor.

A ima uticaja i to što je knjiga jednostavno – dobra. Baš dobra.