O meni

Kao mala, nisam maštala da postanem pisac.

Piscima sam se divila i prema njima osećala strahopoštovanje.

Nisu me fascinirali ni tatina medicina, ni mamino bankarstvo. Sve se to nauči na fakultetima.

A pisanje? To ne može da se nauči, mislila sam, pisci su blagosloveni posebnim darom.

Nisam bila mali pisac, ali sam uvek pričala priče.

Ako bih videla nešto smešno, ili tužno, ili fascinantno, ili na ma koji način interesantno, morala sam da to podelim sa svima. Ili barem sa onima koji nemaju svoje iskustvo o tome.

Nakon svog prvog odlaska u bioskop, babi na selu održala sam pravu pravcatu prezentaciju da bih joj dočarala kako to izgleda, šta vidiš na platnu a šta čuješ u pozadini. Kako je taj ekran ogroman, kako imaš utisak da je sve stvarno, ali najbolje od svega – kao da si i ti tamo. Imala sam 4-5 godina, ali bilo mi je važno da moj doživljaj bude dovoljno živopisan i njoj.

Kad je došlo vreme za upisivanje fakulteta, otišla sam u Beograd da studiram prava. A na pravnom fakultetu čuješ da nisi pravi pravnik ako ne položiš i pravosudni ispit. Pa sam završila i njega. Kad sve to naučiš i završiš, ti onda to i radiš. Budeš pravnik u advokaturi ili pravosuđu ili privredi. Ja sam otišla u privredu. Radila sam sve pravne poslove kojih ima u jednoj proizvodnoj kompaniji, a zastupala ih pred sudovima i državnim organima.

U svakom kolektivu, još od školskih dana, kao za retkim vrstama tragala sam za ljudima koji imaju smisla za humor. Bilo mi je važno da sve one ozbiljne stvari – socijalizaciju, učenje, posao, preseca nit duhovitosti. Uviđala sam da sa njom i najteži zadaci postaju lakši, a svaka komunikacija manje napeta. Ljudi koji umeju, koji pre svega žele da nekoga nasmeju zdravim humorom – ne mogu da budu loši. Oni znaju kako da izazovu smeh, nešto toliko važno i blagotvorno za naš organizam.

Tada nisam znala, ali sada znam da je „humor još jedno od oružja kojim se duša bori za opstanak“ (Viktor Frankl)

Ako ne bi bilo nekog šaljivdžije ni na vidiku, čula bih se ja: „Slušajte ovu priču…“ A ljudi iz mojih priča, koji se uopšte ne poznaju, sticali bi utiske jedni o drugima kao da se znaju dugo. Nekad je poenta bila da nekog nasmejem, a nekada da nešto korisno podelim kroz priču. Neretko se dešavalo da time nekoga otkravim i zapravo oslobodim nečiju, korporativnim sakoom, stegnutu dušu.

Nekad promenu priželjkujemo duže vreme, a nekad nas ona zaskoči iz mračnog ugla i ispumpa nam sav vazduh iz grudi.

Ali onda, kada opet udahnemo vazduh, shvatimo da je svež. I da nam ispunjava pluća kao što onaj pre nikada nije.

Godine 2020. ovom čovečanstvu desila se promena bez presedana – da svet stane i da se ponovo pokrene. Nisam se ni usudila da pomislim da se u meni nije ništa promenilo.

Početkom te godine bila sam slobodna mlada žena okrenuta svom komforu i karijeri pravnika u privredi. Krajem godine, bila sam nečija majka i znala da ni u poslu više neću biti (samo) pravnik.

Dok sam motrila na jednu, pa na drugu bebu, propustila sam da primetim da su se psihologija i marketing ušunjali u moje misli i da me iz dana u dan sve više intrigira ponašanje ljudi, a naročito potrošača.
Moje police sa uglavnom ruskim i franscuskim romanopiscima počeli su da zatrpavaju savremeni esejisti, publiciste, psiholozi i marketing stručnjaci.

Sva ta čitanja navela su me i da pišem. Da kroz pisanje bolje i razumem pročitano.
Želela sam i da počnem od početka, da imam širu sliku i bolje razumevanje. Makar i kroz neformalno obrazovanje. Završila sam Školu kopirajtinga Copyradionica Snežane Marković i Komunikacionu strategiju Lazara Džamića. Slušam i pratim dodatne edukacije stalno jer je oblast velika, a ja ne bih da je poznajem tek površno.

Potpuno sam iskrena sa sobom – ja u ovom trenutku nisam profesionalac. U eri sveopšteg šarlatanstva, možda niko ne bi ni primetio da sam sebi odenula tu krinku.

Ali znala bih ja. Obmane i manipulacije nisu temelji na kojima gradim bilo šta u životu, pa tako ni biznis. Ali se zato trudim mnogo.

Rekoh, nisam profesionalac, ali dajem sve od sebe da sve što radim, radim profesionalno.

Čak sam guglala definiciju da vidim šta čini profesionalca. Piše:

Profesionalac je:

1. onaj koji se bavi nekim poslom kao stalnom profesijom
2. onaj koji svoj posao obavlja savesno, vešto i temeljno [pravi profesionalac]

U redu, ispunjavam ove preduslove, sad želim da postanem vrhunski profesionalac.

Šta mi treba za to? Opet guglam.

Nađem na nekom ruskom blogu da je između ostalih i Čehov stalno pokušavao da definiše profesionalca. Kaže: „mora imati široko obrazovanje i moralne osnove motiva. Obično je profesionalac autoritativan, ima lični šarm, skroman, optimističan, istinit, pošten, nesebičan, human, poseduje reč.“

Ali još bolje, postoji podela profesionalaca u dve kategorije:

• profesionalac ekstra klase;
• onaj koji raste profesionalno.

E ovo mi je najmilije. Dakle, ja nisam profesionalac ekstra klase. Još uvek. Ali zato rastem profesionalno. Oh, kako ću samo lepo da izrastem!

* * *

Ne hvališem se kad kažem da sam autentična, iskrena i otvorena. Prirodno verujem u ljude i verujem ljudima. Izgradnja međusobnog poverenja je za mene sveti gral.

Stoga i radim kopirajting za proizvode i usluge u koje verujem. I tako kako ja percipiram vrednosti brenda, prenosim njegovim kupcima.

Ako se vašem brendu i usluzi može verovati, treba li vam pomoć oko sadržaja?

Rekoh, zaljubila sam se u marketing iznenada i bez plana.

Ali nikada neću biti opasna marketarka.

Loše se snalazim u trčanju za parama.

Radije stojim sa strane, mašem zastavicom i pratim koga će želja odvesti na cilj, a koga nerazumna ambicija ostaviti bez daha.

Kažu da treba da čitam Obogati se ili umri (možda ne postoji baš ta knjiga, ali znate na šta mislim), ali ja biram Emocionalnu inteligenciju. Korisnija mi je kroz život.

A za mene posao i život nisu dve stvari, jer i ja sam jedna.

I mogu da budem štošta.

Kažu da bi najzabavnije bilo kad bismo karijere menjali na 10 godina. Meni je to nešto kratko.

Ja bih na 15. Dovoljno da naučiš što se naučiti da, pa opet u klupe.

Kako živim – tako i radim. Posao je predivni aspekt života. Ne mora da bude težak rad.

Stvar je pristupa.

Da pojasnim, ništa meni u marketingu nije lako.

Sva ta čudna i brojna terminologija, sve oblasti marketinga, njegova fluidnost, ništa nije egzaktno, ništa uklesano u kamen, sve može da bude, ali ne mora da znači.

Ali ja učim. Čitam, slušam, upijam.

Radim više, kako bih pružila više.

Ne gledam na sat dok prolaze sati koje provodim u istraživanju, a ne mogu da ih naplatim.

Ne libim se čak ni da angažujem svoje učitelje kako bih klijentu isporučila zaista najbolji mogući proizvod.

* * *

Kopirajting je došao sam. Kao da nisam mogla da to kod sebe osvestim, dok se ta strana reč nije ušunjala u naš jezik.

Kopirajting – reč za pisanje koje će razumeti oni kupci kojima se obraćate.

Kopirajting – reč za posmatranje i proučavanje ljudskog ponašanja i artikulisanu ponudu koja će njihove želje, potrebe ili interese zadovoljiti.

Kopirajting – reči koje biste vi želeli da kažete svojim kupcima, ali ne možete da na papir stavite sami.